Mihajlo Paskaljević Bata rodio se 1923. godine u Požarevcu, u porodici grčkih doseljenika. Njegov otac Zoja bio je dobrostojeći trgovac, držao je tada popularne „kolonijalne radnje“, ono što danas zovemo prodavnice mešovite robe. Porodica Paskalj ubrzo se seli u Kruševac, gde je Mihajlo pošao u školu, a zatim i završio gimnaziju, neposredno pre nemačke okupacije. Kao momak, već se zanimao za pozorišnu scenu, maštajući da postane glumac.

Paskaljević je u svojoj karijeri dugoj čak 55 godina glumio u 80 igranih filmova, kao i u više od 60 TV serija, što ga, kada se još uzmu u obzir i njegove uloge u 50 TV drama i komedija, svrstava među naše najplodnije filmske glumce. Nagrade su ga, međutim, zaobilazile, kao i glavne uloge, kojih je imao manje nego prstiju na jednoj šaci. To mu nije smetalo da osvoji publiku, da od epizoda projektuje remek-dela.

Mihajlo Bata Paskaljević preminuo je 2004. godine, posle kraće bolesti u zemunskoj bolnici ne dočekavši premijeru svog poslednjeg filma “Pljačka Trećeg rajha” Zdravka Šotre.

Iako je igrao u više od 200 bioskopskih i televizijskih filmova i serija, nagrade su ga zaobilazile, kao i glavne uloge, kojih je imao manje nego prstiju na jednoj šaci. To mu nije smetalo da osvoji publiku, da od epizoda projektuje remek-dela.

Svoju prvu, a ispostaviće se i jedinu, glavnu filmsku ulogu imao je 1954. godine, kada je igrao je Jerotija Pantića u ekranizaciji Nušićeve komedije „Sumnjivo lice“ u režiji Soje Jovanović. Već tada bilo je i njemu samom jasno da ga i struka, i publika doživljavaju kao usko profilisanog komičara, dakle, glumca čije ime ne ulazi u razmatranje kada su u pitanju dramske, ili kako to vole da kažu, karakterne uloge.

„Svako ko drži ozbiljno do sebe je smešan“, govorio je Bata. „I sve što je ozbiljno, kada se insistira na ozbiljnosti, jeste smešno“.

Osim kod publike, bio je omiljen i među kolegama. Kozer, duhovit i otvoren lako je postao imiljeno TV lice 60-ih i 70-ih među Jugoslovenima. Kolege su ga često zadirkivale da je najveća tvrdica među glumcima. Po pozorišnim klubovima često se moglo čuti da je Bati lakše izvaditi zub iz vilice nego dinar iz novčanika.

Njegov otac Zoja, unuk Paskalja, važio je za veoma uspešnog trgovca i industrijalca. Bio je zastupnik mnogih firmi (petrolej, nafta i dr.) i rezervni potpukovnik intendantske struke Jugoslovenske vojske. Veoma cenjen i poštovan. Imao je dva sina  i kćer Anicu.

Potreba da glumi držala je njegovog sina Mihaila i u vreme kada je učio jezike u jednom švajcarskom koledžu i sve vreme gimnazijskog školovanja. Bila je i podsticana od profesora Bore Mihajlovića koji je sa talentovanim učenicima neprestano radio van škole i svog predmeta, nemačkog jezika.

Sanjao je da postane glumac, ali je studirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu da bi se, za vreme rata, upisao na Muzičku akademiju, Odsek za glumu, koji je okupljao ratom zahvaćenu generaciju i imao izvanredne profesore.

I jedan zanimljiv detalj iz njegove mladosti – po sopstvenom priznanju, jako mu je smetalo što su ga u školi zadirkivali zbog njegove nacionalnosti, zivkajući ga „Grče, Grče“. Tada je rešio da svoje prezime Paskalj „produži“ onim našim „vić“ i tako se obračuna sa svojom frustracijom.

Počeo sa radom u KUD-u “Ivo Lola Ribar“, potom u Akademskom pozorištu, kasnije Narodnom pozorištu, pa Beogradskom dramskom, Pozorištu na Terazijama, gde je 1991. stekao penziju.

O svemu što se u međuvremeno dešavalo, Radmila Mišić, autorka hronike Kruševačke gimnazije i njenih uspešnih đaka, među kojima je i Bata Paskaljević:
– Član Dramske sekcije KUD „Ivo Lola Ribar“ postao je posle oslobođenja i učestvovao u predstavama koje su se prikazivale na oslobođenim teritorijama Jugoslavije i u Albaniji. Zatim je prešao u Akademsko pozo- ripgge u kome je ostvarena čuvena i mnogo nagrađivana predstava „Sumnjivo lice“.

Po nalogu Agitpropa, dekretom, prešao je u profesionalno, Narodno pozorište u kome je ostao dve sezone. Sa grupom dobrih glumaca, predvođenih Sojom Jovanović, prešao je u Beogradsko dramsko pozorište u vreme kada je došla generacija glumaca sa Akademije i stvoren naš vrhunski teatar. U vreme pripajanja ovog pozorišta Beogradskoj komediji i njihovim razdvajanjem, Bata Paskaljević je bio u stalnom angažmanu i u jednom i u drugom, do 1956. godine, kada je osnivanjem Ateljea 212 postao njegov član ulogom u prvoj predstavi „Čekajući Godoa“.

U toku 1960. godine, kao stipendista francuske vlade, boravio je u Školi pokreta i mime kod čuvenog Lekoka i imao brojna studijska (privatna) putovanja po svetu.
Filmski glumac postao je već u našem prvom filmu, bajci „Čudotvorni mač“, a zatim je igrao u našim poznatim filmovima „Sumnjivo lice“, „Silom otac“, „Već viđeno“, u svim komedijama koje je režirala Soja Jova- nović, u svim filmovima Lole Đukića, sa svim rediteljima nekadašnje Jugoslavije, u nemačkom filmu nemačkog producenta „Bez daha od ljubavi“.

Bata Paskaljević je debitovao na filmskom platnu komičnom ulogom Gricka u Nanovićevom „Čudotvornom maču“, filmovanoj bajci o Baš Čeliku, mitskom stvorenju iz našeg narodnog predanja. Film je bio veliki hit u svoje vreme, na njegovoj realizaciji nije se štedelo i presudno je uticao na karijeru i popularnost tada mlađanog Radeta Markovića, u kome su pojedini gledaoci i kritičari već videli obrise jugoslovenskog Lorensa Olivijea. „Mač“ je usput filmskoj publici predstavio i Paskaljevića, do tada nepoznatog širem auditorijumu. Bio je to jedan iz grupe filmova koji su, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, na televiziji obavezno reprizirani svakog zimskog raspusta, pa letnjeg, pa za praznike, i tako godinama… A nije partizanski film, ni blizu.

Za dve epizodne uloge dobio je nagrade festivala „Dani komedije“ u Jagodini i Filmskog festivala u Nišu.

I na televiziji se pojavio sa počecima njenog zabavnog programa, i bio akter u svim humoristički serijama Lole Đukića, Novaka Novaka, Siniše Pavića, od „Servisne stanice“, preko „Pozorišta u kući“ i „Boljeg života“ do „Srećnih ljudi“.

Male ali zapažene komične uloge ređaju se jedna na televiziji, koja u to vreme munjevito ulazi u domove praktično svih Jugoslovena i postaje dominantna razonoda, Bata je „neizbežan“ u praktično svim humorističkim serijama, TV žanru koji je bukvalno eksplodirao. Gledali su se prvo sjajni „Muzikanti“, pa „Rođaci“, „Ću, ćeš, će“, zatim, urnebesni „Majstori“, pa kultne „Kamiondžije“. Ovo su samo naslovi u kojima se pojavljivao Paskaljević, svi u produkciji TV Beograd.

A onda se na malim ekranima pojavio i prvi, da se moderno izrazim, domaći sitkom, i to kakav – nezaboravno „Pozorište u kući“ (1973). Bata Paskaljević dobio je ulogu Čede Mungosa, hauzmajstora i simpatičnog komšije porodice Petrović. Taj nadimak, Mungos, perfektno je dočarao njegovu živčanost, kao i potrebu da stalno nešto „njuška“ po zgradi u kojoj živi na Karaburmi, zajedno sa legendarnim Rođom Petrovićem i njegovom porodicom.

Iako već duže penzioner, Mihailo Bata Paskaljević, bio je jedan od najprisutnijih glumaca beogradske pozorišne scene. Na sceni „Teatra T“ iz sezone u sezonu ostvarivao je nove i zahtevne uloge u mjuziklima „Lukrecija“, „Kabare“ i već preko sto pedeset puta u „Neko to voli vruće“ , u „Crnoj komediji“…

U „Ateljeu 212“ igrao je u predstavama „Ljubavno pismo“, „Iza kulisa“, „Kola mudrosti dvoja ludosti“, „Očevi i oci“, „Katarina“.

Početkom 1995. godine snimio je film Petra Lalovića „Povratak prirodi“ i nastavak televizijske serije „Srećni ljudi“.

U svom izuzetno obimnom i plodnom umetničkom radu Mihailo Bata Paskaljević se ogledao u pozorištu, na televiziji i na filmu i u tim medijima ostvario na stotine najrazličitijih likova. Podjednako su mu bili bliski i domaći i strani autori i dela klasične i savremene dramaturgije, ali je uvek naginjao komediji. Ostvario je vredne kreacije u velikim, i isto tako u malim, epizodnim ulogama.

Ispunjen zadovoljstvom i srećom što mu se mladalački san ostvario i postao glumac, prepun neverovatne energije i svestrano angažovan, radio je neumorno i poletno.

„Radiću sve dok mogu„kazao je uz onaj njegov karakterističan smešak. I to je zaista činio na pozorišnoj sceni i na filmu. do poslednjeg daha. Preminuo je tačno 32 dana pre zakazane premijere filma „Pljačka trećeg Rajha“, svog predposlednjeg filma. Posledenji, „Ispred prve linije“, bio je još uvek u fazi proizvodnje.

Bata Paskaljević, nažalost, nije dočekao premijeru, 2004. godine. Pre ovoga, snimali su zajedno Šotra i Bata filmove „Dnevnik uvreda 1993“, „Lajanje na zvezde“, „Zonu Zamfirovu“, kultnu seriju „Priče iz radionice“, TV film „Džangrizalo“…

Njegovo znanje francuskog jezika pomoglo mu je u ulozi načelnika Interpola u hit komediji „Ćao inspektore“, a tokom osamdesetih gledali smo ga i kao žandara u „Maratoncima“, konobara u „Razvodu na određeno vreme“, profesora u „Boljem životu“, vlasnika restorana u „Poslednjem krugu u Monci“.

U Kruševačkom pozorištu nije odigrao ni jednu ulogu, ali je dve predstave igrao u kruševačkom Teatru ZA, na letnjoj sceni u nekadašnjem svom dvorištu, kraj svoje kuće u Obilićevoj ulici.                                                                    

Govorio je da postoje tri stvari koje nikad neće odbiti: ulogu, čast u kafani i žene. Ženio se pet puta, mada ima onih koji tvrde da je zapravo šest ili čak sedam puta stao pred matičara.

Poslednju suprugu Faniku upoznao je u kafani.

– Upoznali smo se slučajno. Posle sahrane svratio sam na piće u kafanu Kosovski božur. Tu sam odmah primetio plavokosu konobaricu Faniku. Pitao sam je da se vidimo te večeri. Otišao sam tek pošto je pristala. Na sastanak sam došao ranije skoro pun sat kako ne bi imala vremena da pobegne – ispričao je Bata.

U trećem braku sa Brazilkom Renildom dobio je sina Zoju koji živi u Nemačkoj.

Bata Paskaljević je sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: RTK