Ljota Janjić (1794-?), mehandžija, doselio se iz Arcista u Kruševac još u vreme Turaka. Imao je sinove Zoju i Nikolu. Porodica je živela u zajednici do 1867. godine, kada je dovršena gradnja hotela Pariz, a onda su njegovi potomci odlučili da se podele. Pošto je Zoja umro pre 1863. godine, Nikola je nosilac domaćinstva (PS, 1864, 339).

Zoja Ljotić (1814-?) ima Paskalja, Janju, Ljotu, i Dimitrija. Od Paskalja su Paskaljevići, Ljotini potomci su Ljotići. Paskalj Z. Zojić (1836-1906), otvorio je bakalsku radnju pod firmom Paskalja Zojića i Sina koju njegovi potomci drže do 1928. godine na levoj strani Trga kosovskih junaka a onda su prešli na desnu stranu istog Trga u novi lokal. 

Paskalj sa suprugom Stamatom imao sina Mihaila (1866-1919), a Mihailovi sinovi su Dimitrije (1886 - 1973), Zoja (1892 - 1961) i Đorđe (1893 - 1918). Dimitrije nije imao dece, a Đorđe se nije ženio. Zoja je imao sina Mihaila Batu Paskaljevića (1923-2004) i ćerku Anicu. Bata Paskaljević, jedan u nizu velikih glumaca iz Kruševca, ima sina Zoju koji je biznismen u Diseldorfu.

Kruševljani: Mihajlo Bata Paskaljević i Miodrag Petrović Čkalja u kultnom filmu "Bog je umro uzalud"

Njihova imovina se sastojala od nekoliko kuća, magacina i dućana, mlina, vinarije, fabrike tekstila, benzinske pumpe, polovine hotela Pariz, vile u Soko Banji, i placeva u Kruševcu, zatim imanja u Požarevcu i Leskovcu.

Janja Z. Zojić (1838-?), nema podataka. Ljota Z. Ljotić (1840-1904), sa suprugom Lenom (?-1908) imao je sinove Prokopija (1870-1918), Petra (1875-1937), Lazara (1879-1924) i Koču (1881-1937), i ćerku Aleksiju (1873-?). Ljota je dobio koncesiju da gradi deo železničke pruge Niš-Pirot, prema zaključenom ugovoru 29. avgusta 1885. godine. Ljota je i poznati izvoznik svinja, mnogo je izvozio, i to za Beč, a njegovi sinovi su takođe veliki izvoznici između dva svetska rata. Ljota je član opštinske uprave varoši Kruševac 1889. godine. Bakalsko-špekulativnu radnju protokolisao je 15. juna 1888. godine pod firmom Ljota Z. Ljotić, a posle njegove smrti 1904. godine firma nosi isto ime a koja je bakalsko-špekulativno-izvozničko-kafansko-mehanska i vode je njegovi sinovi sa pravom potpisa Prokopija Ljotića (Srpske Novine, 12. avgust 1904, str. 4). Pored nekoliko poslova Ljotići su imali deo hotela Pariz a i kafanu Braća Ljotić u glavnoj ulici.

Petar Lj. Ljotić, industrijalac, predsednik Upravnog odbora Kruševačke zadruge, sa uspehom je vodio poslove ove porodice. Čitav kapital potrošio je pomažući sirotinju. Jedva da je prošlo četrdeset dana od smrti Perine, a iz Beča stigao je glas da je umro i poslednji izdanak po muškoj liniji porodice Ljotić – Koča.

Dimitrije Z. Ljotić (1850-1892), nema podataka. Nikola Ljotić (1834-1884), mehandžija, kupio je kuću iz mase počivšeg Vukoja Nedeljkovića i prilikom opravke majstori su 16. oktobra 1869. godine našli u dimnjaku 49 dukata u zlatu i tri zlatna prstena i to su prijavili policiji (Srpske Novine, 28. oktobar 1869, str. 4).

Nikola je 1872. godine zakupio i renovirao Amam gradski, dobro ga opremio, dovoljno snabdeo vodom a za dobru poslugu i čistoću postarao se da poštovanu publiku zadovolji u dane kupanja: za muške samo petkom i praznikom, a za ženske svaki dan sem petka i praznika. Imao sinove Božidara (1868-?), Aleksu (1877-1899), mehandžija, i ćerku Jelenu (1866-?), udata za Prokopija Dimitrijevića.

(Iz knjige "Zlačajni ljudi Kruševca" Milorada Sijića)