Tajne Meštrovićevog Vidovdanskog hrama
Ivan St. Rizinger
Petak, 28. Jun 2019.

Grandiozni Vidovdanski hram trebalo je da se podigne na mestu Kosovske bitke, na Gazimestanu, i da otelotvori sve naše heroje i ličnosti koje su živele u usmenom predanju, mitovima i narodnim pesmama. I pored početne euforije, nikada nije izgrađen, a i samu maketu je pratila neobična sudbina… Pre nekoliko meseci je, nakon dužeg privremenog boravka u Beogradu, ponovo vraćen kući - u kruševački Narodni muzej.

Vidovdan jeste jedan od onih praznika po kojima se identifikuje srpski narod i ono mitsko tlo na kome se biju sve njegove odsudne bitke, na vetrometini između dva carstva – zemaljskog i nebeskog, materijalnog i duhovnog. U srpskoj narodnoj svesti upravo se i prepliću istorijska faktografija (Kosovska bitka zbila se na Vidovdan, 1389. godine) i pradavna narodna verovanja, povezujući dva velika mita, slovenski i kosovski, u jednu celinu, oko koje je nastalo najsnažnije, centralno predanje srpske kulture.

Magla vremena svakako je učinila da mnogo toga vezanog za Vidovdan danas i jeste samo mit, jer je teško razlučiti gde prestaje istoriografija i realno, a počinje narodna fikcija, svakako ne beznačajna, jer je ona, kako to kaže i dr Velibor Lazarević, „golemo uticala na budućnost Srba, njihovu životnu filozofiju i etiku“.

Nedosanjani san

Najvećem srpskom mitu trebao je da bude posvećen i Vidovdanski hram, grandiozni ali i nedosanjani san Ivana Meštrovića, koji je na kraju i sam postao mit.

Monumentalna građevina, kombinacija egipatskih, grčkih i rimskih drevnih hramova, snažno inspirisana kosovskim mitom, koja je trebalo da ovaploti i sve naše heroje, ali i ličnosti koje su živele samo u usmenom predanju, mitovima i narodnim pesmama, nikada nije izgrađena, a i samu maketu je pratila neobična sudbina. Nakon što je, sa velikim uspehom, obišla svetske metropole i izazvala ushićenja kritičara, zagonetno joj se gubi svaki trag, da bi krajem šezdesetih – kao na filmu – bila pronađena na nekom skladištu na dokovima Njujorka, a zatim završila u Narodnom muzeju u Kruševcu. Pre tri godine, povodom Noći muzeja, kruševački Muzej pozajmio je Beogradu maketu Vidovdanskog hrama kako bi samo tokom te noći bila izložena u Belom dvoru na Dedinju.

Vajar i arhitekta Ivan Meštrović, autor mnogih naših važnih spomenika (Pobednik na Kalemegdanu, Grob neznanog junaka na Avali, Njegošev mauzolej na Lovćenu) je još u detinjstvu, u Otavcima, slušajući guslare kako pevaju o knezu Lazaru, Milošu Obiliću i Kraljeviću Marku, došao u dodir sa kosovskim mitom. Skulpture kojim je Meštrović ilustrovao svoj doživljaj Kosovske epopeje prvi put su prikazane 1911. na velikoj međunarodnoj izložbi u Rimu, u Paviljonu Kraljevine Srbije, kada je za program Vidovdanskog hrama dobio prvu nagradu. Posle tog velikog uspeha, model hrama izložen je u Veneciji.

 „Fragmenti dekoracije Vidovdanskog hrama istovremeno ukazuju na odluku da realizuje nešto veliko i njegovu želju da stvori nacionalno delo. Nikada nije postojao lepši primer čudnovate snage genija, koja nosi čoveka iz senke prema punoj svetlosti, sve do pojave Meštrovića“ – fascinirana je evropska štampa tog vremena.

Srpski junaci – stvarni i mitski

U mermeru i bronzi Meštrović je otelotvorio naše heroje i mitske ličnosti, a kao kruna celokupnog projekta nastala je maketa Vidovdanskog hrama. Vidovdanski hram trebalo je da se podigne na samom mestu Kosovske bitke, na Gazimestanu, tamo gde je srpska vojska zaustavila napredovanje osmanske silesije za 70 godina, time spasivši Evropu, dajući joj prostora za disanje i pregrupisavanje. Meštrović je, pritom, želeo da nekoliko naraštaja bude uposleno u njegovu realizaciju i da se generacije ugrade u hram koji bi simbolizovao duše ratnika koji se vozdižu na nebo.

Uz nadanuće kosovskim legendama, na ulazu u hram postavljene su skulpture lavova duž stepeništa i sokolova koji su na portalu. Dva reda karijatida u koridoru predstavljaju majke, sestre, supruge i verenice kosovskih junaka. U centralnom delu hrama Kosovsku bitku trebalo je da ilustruje više od 100 skulptorskih i slikarskih motiva. Skice reljefa i fresko-frizova sa scenama iz bitke, brojne male i velike figure junaka čekale su konačnu realizaciju…

Meštrović je poreklom iz Dalmacije gde je kosovski mit bio izuzetno snažan. Smatrao je da hram treba da bude izgrađen na Kosovu i da opredmeti ideju borbe za slobodu svih južnoslovenskih naroda čiji je Srbija, u to vreme, bila Pijemont. Hram je trebalo da bude dug 250 metara, visok oko 100 metara i da se gradi generacijama, poput crkve Svetog Petra u Rimu – objašnjava Aleksandar Miletić, istoričar umetnosti.

 

 

Sam Hram je kombinacija egipatskih, grčkih i rimskih paganskih hramova. Ulaz je isti kao i kod egipatskog hrama, sa visokim vratima na čijem vrhu je friz sa devet simetrično raspoređenih konja i sokolova (motiv iz pesme Smrt majke Jugovića). Ogromni ulaz ima dva manja, a hodnik u dužini od 100 metara predstavlja kolonadu karijatida, polunagih žena koje predstavljaju udovice, majke i sestre poginulih junaka. Na kraju hodnika uzdiže se petospratna kula sa zlatnim zvonom u sarkofagu na vrhu, čiji je svaki sprat sačinjen od po 20 karijatida, figura muškaraca od beloga mermera. Toranj simbolizuje duše kosovskih junaka koji se uzdižu na nebesa.

Kroz kulu se može ući u deo hrama koji podseća na rimski Panteon. Ovde je trebalo da se nalazi monumentalni spomenik Kraljevića Marka na Šarcu visok oko pet metara, kao i još stotinak skulputa, kojima su prikazani knez Lazar, Miloš Obilić (ova skulptura, sa još nekim namenjenim hramu, nalazi se u prostoru atrijuma Narodnog muzeja u Beogradu i dostupna je posetiocima), Srđa Zlopogleđa, Banović Strahinja i drugi istorijski i mitski junaci. Pored ovog velikog centalnog dela sa ogromnom kupolom, sa leve, desne i čeone strane nalaze se tri manje dvorane, opet zasvođene kupolama, tako da hram, kada se gleda sa visine, izgleda kao upisani pravoslavni krst sa tri jednaka kraka. Ovaj arhitektonski motiv je preuzet iz pravoslavne crkvene arhitekture, gde osnov temelja svake crkve izgleda kao upisan jednakokraki krst.

Spoljašnjost hrama ukrašavaju reljefi sa scenama iz kosovske bitke u tehnici sličnoj onoj koju srećemo u staroegipatskoj i persijskoj umetnosti. A sve to opkoljavaju statue sedećih lavova (opet njih devet iz pesme Smrt majke Jugovića).

„Priče sa dušama mrtvih“

 „Zamislite tu veliku kolosalnu masu granita i mramora na vrhu brda koja dominira kosovskim poljem, koju pak nadvisuje jedna kula viša za sto metara. Vidikovac. S bilo koje strane se približili, pogled obuhvata celinu.Tako, na uzvisini, jedan narod, u isto vreme mlad, a tako star, zahvaljujući jednom od svojih sinova prosvetljen genijem, pričaće sa dušama svojih mrtvih zazivajući pobednički sjaj budućnosti. Ovo će biti životno delo Ivana Meštrovića. Imao je, između ostalog, i sreću da se pojavio u povoljnom razdoblju borbe i oduševljenja, u kojem je ideja o nacionalnosti postala još snažnijom nakon srpskih pobeda nad baštinjenim neprijateljima, Turcima“ – nadahnuto piše rimski „L’Italie“ na Vidovdan 1913. godine.      

Svako izlaganje makete hrama izazivalo je veliko interesovanje u svim evropskim metropolama i izuzetno pozitivne kritike. Jedan od najznačajnijih događaja zbio se 1915. godine, u jeku Prvog svetskog rata, kada je u sklopu diplomatskih aktivnosti pridobijanja Engleske, Kraljevina Srbija organizovala veliku Meštrovićevu izložbu u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu. Očarani Englezi hram su uporedili sa srpskom Valhalom. Naša država je u to vreme prepoznala Meštrovića i njegov kvalitet, a osim toga on je bio i prvi živi umetnik koji je izlagao u tom muzeju, što je bila opšta senzacija – podseća Aleksandar Miletić.

U Srbiji je formiran i Državni odbor za umetničke poslove Srbije i jugoslovenstva u čijem programu je i izgradnja spomenika, ali nastupio je rat. Nakon rata hram se vraća u Jugoslaviju. Iako je tadašnja vlast Kraljevine Srbije, a kasnije i Kraljevine SHS, imala dobru volju da realizuje ovaj projekat, hram je naišao na loš prijem u jednom veoma glasnom delu srpske intelektualne javnosti.

Prema nekim procenama, izgradnja Vidovdanskog hrama koštala bi više od ondašnjih 300 miliona dolara, što je bilo jako mnogo para. Novac bi se možda i našao, ali u Titovoj Jugoslaviji ideja o mauzoleju kosovskim junacima nije nailazila na razumevanje. Mnogima se nije dopao Meštrovićev stil za koji se tvrdilo da nema ništa od srpsko-vizantijske tradicije, a najviše negodovanja izazvala je zamisao kolosalne, pet metara visoke skulpture nagog Kralljevića Marka na neosedlanom konju koji je trebao da simbolizuje potpuno nesputanu vitalnost i snagu. U njegovoj viziji mnogi su prepoznali obol paganskog duha, ali i elemente koji se mogu dovesti u vezu sa stilom gradnje masonskih objekata (i za Meštrovićev Spomenik neznanom junaku na Avali se smatra da je prožet frimasonskom ikonografijom). Meštrović, uostalom, i nije krio svoje pripadništvo jednoj masonskoj loži svog vremena.

Skulpture su, u svakom slučaju, bile izuzetno smela rešenja za svoje vreme, urađene u rodenovskom i mikelanđelovskom maniru. Skulptura Banović Strahinje, samo torzo bez glave, ruku i nogu, danas se nalazi u Tejt galeriji u Londonu…

Zagonetno nestala i vaskrsla…

- Maketi Vidovdanskog hrama se volšebno izgubio svaki trag nakon Drugog svetskog rata, da bi 60-ih godina bila pronađena u jednom od magacina u njujorškoj luci.  Odatle je dopremljena u Beograd, a potom 1971. godine u Kruševac jer se smatralo da je ovde mesto nerealizovanom hramu – objašnjava Aleksandar Miletić.

Podsećamo da je srpska vojska, predvođena knezom Lazarom, upravo iz Kruševca, tada prestonog grada, i pošla put Kosova u odsudnu bitku svog vremena.

Nakon toga je javnost skoro potpuno zaboravila na Vidovdanski hram, o kome su se zatim decenijama brinuli samo uprava i osoblje kruševačkog Muzeja. Projekat Vidovdanskog hrama, međutim, nikad nije stavljen ad akta.  

Između ostalog, provincijalizam srpske inteligencije i palanački mentalitet dosta je doprineo odijumu na koji je hram naišao u javnosti. Ogist Roden, najveće ime skulture veličao je Meštrovića, a najveći evropski teoretičari upoređivali su ga sa Mikelanđelom. Tome se pridružio i Maksim Gorki koji je na izložbi u Rimu izjavio da je “Meštrović uz Tolstoja najveći genije među Slovenima” – napominje Miletić.  

Kako god, od Vidovdanskoh hrama je do naših dana ostala samo maketa, kao trag propuštene prilike da dobijemo jedno monumentalno delo koje bi ostalo i svojevrsna tapija za prostor koji je, na žalost, u očima sveta poslednjih godina postao sporan…

Izvor: RTK

 

 

Dodaj komentar

O Nama

Restoran se nalazi iznad grada na istoimenom brdu usred listopadne šume. Raspolaže zatvorenom salom sa 150 mesta i baštama koje mogu da prime i ugoste više od 300 posetilaca.

Enterijer restorana ima odvojen biznis deo i zbog toga je idealan za organizovanje seminara, prezentacija, poslovnih sastanaka.

Kontakt

Adresa

  • Restoran Bagdala
    Prvomajska bb
    Kruševac, Srbija

  • 43°34'32.0"N 21°19'08.4"E