Najveći savremeni srpski kompozitor Zoran Simjanović preminuo je u Beogradu, u 75. godini, od posledica virusa korona.

Mali broj Kruševljana zna da je najveći savremeni srpski kompozitor Zoran Simjanović unuk, po majci, čuvenog Dragoslava Vasiljevića - Fige. U svojoj autobiografskoj knjizi "Kako sam postao (i prestao da budem) roker" on podrobno opisuje ličnost svog deda Fige, jednog od najznačajnijih kruševačkih kulturnih delatnika s početka 20. veka. 

"Deda Figa, otac moje majke, koga nisam upoznao jer je umro mnogo pre mog rođenja, veoma je značajan za ovu priču. Bio je slikar (završio je umetničku školu, gde su mu profesori bili čuveni Marko Murat i Đoka Jovanović), muzičar i suosnivač i upravnik kruševačkog pozorišta. Cela porodica je smatrala, kad sam na njegovom klaviru počeo prva "drndanja", da sam talentovan na njega. I sada mislim da je to tačno, mada ima i drugih članova porodice od kojih sam ponešto pokupio. Mislim da je njegov neracionalizam, koji sam takođe nasledio od njega, kriv što uopšte postojim. Naime, posle povratka iz Prvog svetskog rata, gde se bavio svim vidovima umetnosti koje je više ili manje znao, posle dosta teških muka dobio je stipendiju za slikarsku specijalizaciju u Minhenu... To bi mu verovatno promenilo sudbinu talentovanog i tek mnogo godina posle smrti otkrivenog umetnika, da nije rešio da ne ode i da se oženi mojom babom (Bajkom). Verovatno je otkrio kvalitete moje babe i nije želeo da je izgubi. Kasnije, kad sam kao zreo čovek razmišljao o tome, konstatovao sam da je bio u pravu, ali...

Ona, moja Bajka (Julijana Gavrilović), bila je iz patrijarhalne porodice i posle njegove smrti (umro je sa 35 godina) nije imala nikog. To je prenela i na moju majku, koja je ostala udovica sa 37 godina i nikada se nije ponovo udavala.

Ta principijelnost i asketizam su važni za sudbinu klavira na kome sam ja počeo da sviram. bajka je kao udovica sa troje dece bila u veoma lošoj finansijskoj situaciji, ali nikad nije prodala klavir. Ustupili smo ga tek kad smo svi stali na noge, kruševačkom muzeju kada je pravio odeljenje mog dede.

Moj deda je u Kruševcu dobio ulicu, Figinu, za koji mnogi i ne znaju kome pripada. Možda misle da je neki narodni heroj, mada bih rekao da je on to i bio. Za Kruševac je vezana i epizoda sa "Cigankom". Naslikao je veoma lepu sliku, nazvao je "Ciganka Mila", pa pošto tad nije bilo galerija, a hteo je da je publika odmah vidi i da svi mogu da se dive lepoj slici, obratio se Puziću, čuvenom poslastičaru, ocu poznatog glumca Milana, inače ljubitelja umetnosti, sa molbom da se slika okači u izlogu njegove poslastičarnice. Tipično rokerski. Ovaj je pristao, mada nevoljno zbog cigankinih obnaženih grudi. Puzić je bio u pravu. Već sutradan se pojavio član kvarta, čitaj policajac, i naredio da se slika izbaci iz izloga. Slika nije imala sreće da je ljudi gledaju. Kada je deda Figa dobio muzej, posle nekog vremena je obijen i ukradena je baš ta slika. Posle toga je i muzej zatvoren."

Biografija

Kompozitor Zoran Simjanović rođen je 1946. u Beogradu, gde je kao dečak išao na časova klavira, a već kao tinejdžer počeo je da svira u sastavima “Siluete” i “Elipse”, prvim beogradskim rokenrol grupama. “Nakon saradnje sa Zoranom Hristićem na muzici za film ‘Nemirni’, prekida studije prava i upisuje Muzičku akademiju u Beogradu”, navodi se u biografiji.

Komponovao je muziku za više od 60 igranih filmova i više od 50 televizijskih filmova i serija, isto toliko animiranih i kratkih filmova, kao i za više stotina reklamnih spotova.

Između ostalih komponovao je muziku za filmove „Specijalno vaspitanje“, „Miris poljskog cveća“, „Nacionalna klasa do 785 ccm“, „Zemaljski dani teku“, „Boško Buha“, „Petrijin venac“, „Majstori, majstori“, „Sok od šljiva“, „Sjećaš li se, Doli Bel“, „Maratonci trče počasni krug“, „Variola vera“, „Balkan ekspres“, „Nešto između“, „Šta se zgodi kad se ljubav rodi“, „Otac na sluzbenom putu“, „Jagode u grlu“…

Kako se ističe, nekoliko desetina predstava širom Srbije takođe se izvodilo i još uvek se izvodi uz njegovu muziku („Dama iz Maksima“, „Ribe u moru“, „Harold i mod“, „Don Žuan se vraća iz rata“, „Mandragola“, „Događaj u mestu Goga“, „Braća Karamazovi“, „Moja draga“, „Ko se boji Virdžinije Vulf“, „Balkan ekspres mjuzikl“, „Nek ide život“, „Pandorina kutija“, „Falsifikator“…)

Predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, kao i na Akademiji umjetnosti u Banjaluci.

Za člana Saveta REM-a predložilo ga je Udruženje kompozitora Srbije.