Jednoga dana, 1968, iz Čitluka pored Kruševca, pristigla sam u Novi Sad, na preporuku čuvenog čika-Bore Mihajlovića da se ipak opredelim za glumu, a ne za slikarstvo, koje je bilo moja prva ljubav. Naravno, uz pomoć Rade Savićević, koja me je i spremala za prijemni zajedno sa čika-Borom... U Novom Sadu je živela moja tetka, jedina šansa da ću imati gde da prenoćim. I, položim prijemni ispit...

U komisiji: čuveni upravnik Miša Hadžić, Šuvaković koji je primao klasu, Dušan Stular, koji nam je posle predavao muziku, Maks Janković, scenski pokret... Tu je negde bio i Dejan Mijač... Kad sam stigla u Novi Sad, apsolutno nikog nisam poznavala. Nijedna veličina u SNP nije meni značila, tek kasnije... Položim prijemni i smislim da odem u Niš, na samo 70 km od Kruševca.

Posle mesec dana dođem u SNP, koje je slalo telegrame, u stilu: gde si, šta si... škola već uveliko počela... i ja, s jednom malim koferom uđem u SNP, naiđem na našeg čuvenog čika Andriju, koji je radio na portirnici. Kaže: „Čekaju te na probi!“ Kakvoj probi!? Tu je velika scena, kaže, a ja ne znam raspored u SNP, ne znam gde je scena. „Na scenu moraš da ideš“, kaže, „čekaju te.“ Naravno, sve s koferčetom, uđem gde me je čika Andrija uputio, neka proba je u toku, neki čovek koji užasno viče sedi u sali, velika ekipa glumačka... I, kako sam ušla, stala sam ukraj... „Gde si ti?“, kaže on meni! Ja ne znam ko je čovek. „Na scenu beži!“ Popnem se na scenu i, sve s koferom, stojim. I ne znam šta se dešava. Kaže on meni: „Ovo je predstava Veliki Mak. Glumica nas je napustila, htela je da se uda i otputovala u Italiju, uskačeš umesto nje, igraš podstanarku (i pokaže mi na gospođu koja je tu, Dobrila Šokica, čuvena), i on je podstanar (neki čovek sedi na nekom krevetu, Stevan Šalajić)... Ništa to meni ne znači... „Ideš, uđeš odavde i idi u levi portal!. Ostavi taj kofer!“ Ostavim kofer, izađem na scenu i ne znam kud treba da idem. „Vrati se!“ Vratim se i ponovim... „U levi portal!“ Odem levo, ali ne znam dokle treba da idem. Utrči na scenu, dođe do mene, vrlo grubo me uhvati za ruku i vrati na početnu poziciju... „Ovamo ideš! A ovaj otvor pozornice je portal!“ Iza sebe samo čujem prigušeno kikotanje glumaca... Otrgnem ruku i bez pardona: „Slušaj, nemoj da se dereš, nisam gluva! Lepo mi kaži šta treba da radim.“ I, kako sam progovorila ovim mojim... glasom, začuđeni Mijač u smislu: ko se usuđuje da mu nešto kaže, uzvrati replikom: „Dobro, mala, dobro, mala, ’ajde, polako, ispočetka...“ I, to je bio moj prvi susret s Mijačem.

Odem na nastavu i tamo nas sačeka gospodin Šuvaković, jedan predivan, prepametan čovek... Godinu dana nas je on vodio, a onda dođe ovo čudo (ha, ha, ha) za šefa klase i mi smo mu zamorčići. Bili smo prva klasa koju je on vodio i, naravno, izveo, i bio je božanstven. Tako duhovit čovek, i na sve gluposti koje smo radili kao đaci, puni sebe, nadobudni, i mi smo ne-znam-ni-ja-šta... tako je umeo da nas spusti (ha, ha, ha), kanališe i koriguje i ugrađuje meru u procesu rada, u odabiru sredstava...

Najavljeno ubistvo, Drama SNP, 2011-2012, Tijana Maksimović, Mirjana Gardinovački, foto: Nikola Bradonjić

Ponedeljkom... jedva smo čekali da dođe Mijač i da mu pokažemo šta smo tokom nedelje radili sa Šalajom i Radetom Kojadinovićem... Ja sam Šalaju, naravno, obožavala i nisam nikako htela kod Radeta, jer Rade je voleo da foršpiluje, da nam sažvaće pa ti onda to ponoviš, a Šaca je puštao našoj mašti na volju i onda nas je samo korigovao. Jer, to što naradimo za nedelju dana, u ponedeljak – joj, dolazi Mijač... I onda Mijač to pogleda i tako, čupka desnom rukom levi zuluf... i, kaže: „Joj,
diletantske gnjide!“ A mi, kao pokisli.

A Dejan... on je, za SNP i za ovaj ansambl, nešto više od reditelja. On je, bar mi Gardinovački... Baja ga je obožavao! On je... njegov Deša je bio rod rođeni... I zaista smo ga tako doživljavali. Kao da nam je deo porodice.

Dve godine Dramskog studija i odmah su me primili u SNP. Divno! I to na veliko protivljenje Miloša Hadžića. On je mislio kako treba da idem u provinciju da se tamo kalim, i zahvaljujući Ljubici Ravasi, Stevanu Šalajiću i Dejanu Mijaču, zadržana sam u SNP i odmah, prve godine, napravim stravičan gaf. Kao pripravnik – ne dođem na predstavu. Svaki slobodan trenutak koristila sam da odem u selo, kod moje mame. Naravno, rasporedi (predstava) su izlazili nedeljno, ne mesečno. Kako je bio vikend, ja u utorak dobijem telegram (a tada su telegrami putovali kao i pisma), da je juče trebalo da se odigra predstava i ja se nisam pojavila. I, sve s napisanim otkazom, dođem u stilu: nećete-vi-meni-davati-otkaz, nego ću ja vama, tako s otkazom, kao pripravnik, to je stravičan prekršaj, tu nema opraštanja, i čika-Vladi Popoviću, koji je bio direktor Drame, odnosno Tetka-Mari (Uzelac), sekretarici, uručim taj otkaz i – vraćam se u moj Kruševac, gde je i trebalo da budem, tamo idem da budem glumica, jer sve sam sredila, dobila sam i stan, sve, sve... Silazeći niz stepenice samo čujem poznat Dejanov: „Stani!!!“ Joj, naopako, onda kažem kako sve sam napisala, nemam nikakvo objašnjenje... „Vraćaj se!“ Neću da se vratim, a on strči i, kad je jako ljut, onda je znao da lupa čvegere. Pošto nisam htela da stanem on strči, na onom okretištu, čveger u glavu i: „Penji se!“ I ja, naravno, nisam baš bila s raskida, vraćaj se, neću da se vraćam i tako nekoliko puta. Onda on mene za ruku i odvuče na drugi sprat i ugura me direktno kod čika-Vlade. A Vlada je bio divan gospodin i sad vidi kako se mi tu nešto fizički rvemo... „Šta je bilo, dušo?“ „Čika-Vlado, meni je sad teško da vam objašnjavam kako je došlo do ovoga... Znam da sam pripravnik, znam da ću dobiti otkaz, tako je trebalo da bude i, evo, ja vama dajem otkaz.“ „Pa, ne ide, sine, to tako.“ Rekoh: „Ne može drugačije, nisam došla na predstavu.“ Da ne objašnjavam... u životu mi krv nije išla na nos, ali kad sam dobila telegram i shvatila da je juče bila predstava a ja tamo nisam bila, nisam mogla da zaustavim krv. „Sedi tu“, kaže Dejan, uzme pismo, pročita napisano i pocepa ga. A čika-Vlada: „Ne, sine, ne ide to tako. Evo, ovako ćemo: Ti ćeš tu predstavu da platiš...“ Ja kažem: „Neću! Imam 95.000 platu i nisam u stanju da platim predstavu... koja košta ne znam koliko...“ „Pa, ne, sine, to ćemo mi na rate...“ „Ne mogu ni na rate, plaćam stan, nisam Novosađanka, dobila sam stan u Kruševcu... I onda ponovo čveger od Dejana, još i sad mi zvoni glava, i kaže: „Kako si tako glupava!?“ Rekoh: „Nisam glupava, samo realno razmišljam, nisam dobila šansu za ovih godinu dana koliko sam u SNP, ja sam pripravnik, na osnovu čega ćete vi mene oceniti. Idem u moj Kruševac, gde ću igrati.“ Elem, ne odem u Kruševac, ostanem u Novom Sadu, ne platim predstvu... Dobijam ulogu u Pljusku, tako da me nešto ocene... I, mislim da nisam razočarala ni mog Šalaju, koji mi je posle bio kum, pa ni moju Ljubicu Ravasi, koja mi je bila idol, pa tek mog Dešu koji je bio veoma ponosan kada sam igrala u Venčanju kod Jarockog... Izuzetno nam je bilo bitno šta će Dejan reći. Ne bitno – najbitnije! Šta će Dejan da kaže?! Sve ovo – nemoj da se ljutiš... i kritike i sve – ali: Šta će Dejan da kaže?! To je važno! I posle Venčanja, na prijemu kad je čuveni Jarocki održao govor i zahvaljivao, naravno, pre svih, Ljubi Tadiću, tumaču glavne uloge, i nama glumcima: Svetozaru Cvetkoviću, Lazi Ristovskom... Onda je meni rekao: „Draga Mira“ – već je pomalo naučio i srpski – „zapamti, ovo ti je velika uloga!“ Na šta je Dejan ustao i rekao: „A ona je moj đak!“ I na to sam najponosnija. I to mi je značilo... ma, kakvi... kao nijedna nagrada! Ne može ništa da se poredi s tim mišljenjem i time da si nešto uradio i zadovoljio Dejana Mijača. On je imao visoke standarde. Uh!

Biografija: Mirjana Gardinovački rođena je u Čitluku kod Kruševca 25. maja 1950. godine. Glumom se počela baviti amaterski u Kruševcu pod devojačkim prezimenom Anđelković. Završila je Dramski studio pri Srpskom narodnom pozorištu 1970, a iste godine dobija stalni angažman u istoj kući. Udala se 1972. godine za glumca Stevana Gardinovačkog.