Kako je Krsta spasao Rebeku i njenu decu
Ivan St. Rizinger
Utorak, 03. April 2018.

Pre Prvog svetskog rata Moric Tajtacak venčao se u Kruševcu sa Rebekom, rođenom Adut, iz Beograda. Oboje su poticali iz uspešnih trgovačkih porodica. Moric je nasledio žitarski trgovački posao od svog oca, a pored toga upravljao je svojom svilarom. Rebeka je u srećnom braku rodila tri kćerke: Sultanu, Nataliju i Sofiju, i sina Davida.

Kao pravi patriota i Moric je u Prvom svetskom ratu vojevao sa braćom Srbima. Kad je pred mnogo jačim neprijateljem počelo povlačenje, Moric se sa desetinama hiljada srpskih vojnika našao na ostrvu Krfu. Nakon teškog marša kroz Crnu Goru i Albaniju, gladni, izmoždeni, iscrpljeni do krajnjih psihičkih i fizičkih granica, mnogi su na Krf stigli izranjavljeni i bolesni. Ranjenici i bolesnici su svakodnevno umirali.

Moric TajtacakMeđu bolesnima je bio i Moric. Prebačen je kod sestre Kaline, koja je živela u Švajcarskoj, ali za njega više nije bilo leka. Kao srpski vojnik, sahranjen je 1917. godine u Cirihu. U to vreme žene se nisu bavile trgovačkim poslovima, a još manje proizvodnjom svile. Rebeka, kada je ostala sama sa malom decom, prodala je svilarske mašine i sve uložila u preuređenje zgrade za stanovanje. Izdavala je stanove, a od kirije se izdržavala porodica Tajtacak sve do početka Dru-gog svetskog rata. Deca su završila škole. David je radio u Smederevu, gde je usavršavao trgovački zanat, sa njim je bila i Sultana; Natalija, kao stručna učiteljica, radila je u Mladenovcu, a Sofija je živela sa majkom u Kruševcu.Kada je 1941. kapitulirala Kraljevina Jugoslavija, Nemci su uveli vojnu upravu u okupiranoj Srbiji. Za civilnu vlast bili su im potrebni viđeniji ljudi, u koje je narod imao poverenja. Ali, viđeniji ljudi iz Kruševca bili su pohapšeni i zatvoreni u podrum zgrade u kojoj je bila smeštena Krajskomanda. Među njima se nalazio i predratni predsednik opštine i narodni poslanik, apotekar Krsta Novaković. U centru grada nalazila se Krstina apoteka, poznata u Kruševcu i okolini. Od trenutka kad su Nemci ušli u Kruševac, na usluzi vlasti uvek je bio folksdojčer Goldner, geometar, koji je od tada paradirao u nemačkoj uniformi. Okupatori su ga pitali koga bi po njegovom mišljenju trebalo postaviti za predsednika opštine, a on je bez razmišljanja rekao: “Krstu Novakovića, eno ga dole u podrumu”. Doveli su Krstu pred krajskomandanta i rekli mu šta očekuju od njega. Krsta se već dobro upoznao sa krajskomandantom, koji se smestio u njegovu kuću.

Krajskomandant je bio pre rata profesor Univerziteta u Frajburgu, kulturan čovek, ali nacista po ubeđenju. Krsta, pošto nije bio spreman da odmah odgovori, vraćen je u podrum. U podrumu je Krsta tražio savet od uhapšenih, najviđenijih građana Kruševca. Savetovali su mu da prihvati ponuđeno mesto, jer mu ode glava, a i njima svima. U jednom poverljivom izveštaju poslatom kvislinškoj vladi Srbije, pisalo je da Krsta “sedi na dve stolice” i da ga zbog njegovog ugleda u narodu treba prinuditi na saradnju. Krsta je odgovarao i okupatorima i kvislinzima, nije imao izbora.

Krsta NovakovićTako je Krsta postao prvi ratni predsednik opštine Kruševac, ali ne za dugo. U stvari, nije želeo da služi okupatorima. Pre kraja 1941. postavljen je jedan bankar za predsednika opštine, jer se Krsta žalio na bolest. Krsta je oslobođen dužnosti, ali je istovremeno postavljen za predsednika Odbora za smeštaj izbeglica. U međuvremenu pomagao je i partizanima i Jevrejima, kojih je bilo sve više u Kruševcu, a kasnije je organizovao slanje paketa srpskim vojnicima koji su odvedeni u zarobljeništvo u Nemačku.Porodica Tajtacak je do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije bila jedina jevrejska porodica u Kruševcu. Kad je počeo progon Jevreja u Beogradu i širom Srbije, neki od njih su potražili spas u Kruševcu. U Kruševcu su se našli i Jevreji koji su pobegli ispred muslimanskog terora i ustaškog noža. Više Rebeka i Sofija nisu bile sigurne kao do tada, i one su bile registrovane kao Jevrejke i dobile su žute trake.

Pozivajući se na staro prijateljstvo, Rebeka je potražila pomoć od Krste Novakovića, tada još uvek predsednika opštine. Krsta je, koristeći predratna prijateljstva sa ljudima iz policije, bez razmišljanja obezbedio nove legitimacije sa srpskim prezimenom Anđelković. Rebeka je dobila ime Ruža, a Sofija je zadržala svoje ime. Istovremeno, Rebeka nije znala šta se dešava sa Davidom i Sultanom, koji su bili u Smederevu. Rebeka se brinula i za Nataliju, koja je bila sama u Mladenovcu. Shvatila je da Natalija ne može da se javi, jer, mora biti, da je i Natalija u Mladenovcu krila svoje jevrejsko poreklo.

Ponovo se obratila Krsti za pomoć. Sa novom legitimacijom za Nataliju, Rebeka je otputovala u Mladenovac i njih dve su se vratile u Kruševac. Događaji su se brzo smenjivali, u Kruševcu su tada bile Rebeka i dve kćerke, a David i Sultana se nisu javljali. Posle katastrofalne eksplozije u nemačkom skladištu municije u smederevskoj tvrđavi, 5. juna 1941, David i Sultana su se obreli u Kruševcu. Porodica je ponovo bila na okupu, a Krsta je i njima dvoma obezbedio nove legitimacije. Tada su nastali novi problemi. Nemci su odvodili mlade ljude na rad u Nemačku. Verovatno ni nemačkom vojniku koji je obilazio kuću Tajtacakovih nije bilo jasno zašto traže Davida, da li da ga odvedu u logor ili na rad u Nemačku. Kada je jednom prilikom, po ko zna koji put Rebeka rekla da David nije kod kuće, jer je otišao u obližnje selo da nabavi hranu, vojnik je ozbiljno pitao Rebeku: “Zašto vi sedite ovde, zar ne vidite šta vam se sprema?” Onda je dodao da će on svaki dan dolaziti dok ne nađu Davida. David se krio u kući, niko još uvek nije ozbiljno shvatao šta se dešava.

Lična karta Natalije Anđelković rođene TajtacakKada je David, jedno jutro, kroz prozor video da se pred njihovom kućom zaustavio kamion pun Jevreja, sa vojničkom pratnjom, nije više imao vremena da razmišlja o vojnikovim rečima. Izašao je iz kuće na sporedan izlaz i našao se u sokačetu, iz koga se ulazilo i u kuću Kose Petrović. Kosa Petrović je sa mužem držala kafanu sa velikim vinskim podrumom. Kad je čula buku kamiona i provirila na ulicu, odmah je shvatila o čemu se radi. Otvorila je sporedna vrata i videla unezverenog Davida u sokačetu, pozvala ga je da se sakrije u njihovoj kući. David se sakrio u njihov podrum, a kad su Nemci otišli neobavljena posla, David više nije smeo da se vrati u svoju kuću. Kosa je počela da smišlja kako da pomogne mladom komšiji. Kod Kose na stanu su bile učenice Mica Vasić i Kosina rođaka Zlata Veljković, obe iz Donjeg Krčina, sela iz Kruševačkog okruga. Savetovale su Davidu da odmah ode u njihovo selo, kod njihovih roditelja; dali su mu da bira u čiju kuću hoće da se smesti. Jedno je bilo reći, a drugo tek tako izaći iz Kruševca i proći pored okupatorskih kontrolnih punktova, koji su se nalazili na prilazima grada.U vreme kada se sve to događalo, u Rebekinom pansionu stanovao je Milenko Veljković, učenik II razreda gimnazije, takođe iz Donjeg Krčina. Njegova majka Cica se za vreme njegovog boravka u pansionu sprijateljila sa Rebekom i Milenko je požurio da obavesti roditelje da je Davidu potrebna pomoć. Starešina sela se nije slagao da se u selo sklone Jevreji, plašeći se da će celo selo biti spaljeno, ukoliko okupatori otkriju njihovo prisustvo, ipak je Dragoljub, Milenkov otac, odlučio da primi Davida. David se plašio da tek tako krene u Donji Krčin, pa je ponovo u pomoć priskočio Krsta Novaković.

Krsta je upozorio Davida da ne ide ni u partizane, ni u četnike, nego da se lati nekog posla na selu, da pomogne porodici. Izdao je ausvajs (propusnicu) za Davida, koji je sa novom legitimacijom već imao i novo ime, Danilo. Nakon nekoliko dana stigao je jedan seljak sa kolima i njih dvojica su sa urednim dokumentima mirno prošli straže na izlazu iz Kruševca.

David TajtacakNije prošlo puno vremena kad je Rebeka dobila novu poruku od Krste Novakovića: “Strina, sklanjaj kćerke, Nemci kupe jevrejske devojke”. Iz Kruševca je prvo izašla Sultana, po nju je došao Vidan Maksimović, činovnik iz opštine i oni su bez problema izašli iz grada. Zatim je iz Donjeg Krčina stigao jedan poznanik Kose Petrović i sa čezama odvezao Sofiju i Nataliju, a majka je nekoliko dana kasnije natovarila jedna kola sa stvarima i poslednja iz porodice napustila Kruševac. Svi su se smestili kod Milenkovih roditelja, Cice i Dragoljuba Veljkovića Kuća Cice i Dragoljuba Veljkovića nalazila se na ulazu u selo. Iako su sa Tajtacakovim živeli kao jedna porodica, ipak je postojala bojazan da se Nemci iznenada pojave, a da ukućanima ne ostane vremena da pobegnu. Zato je, posle nekoliko meseci, porodica Tajtacak prešla u kuću Mileta poštara i njegove žene Cile.Miroslav Veljković, koga su zbog njegovog posla zvali Mile poštar, bio je otac Zlate Veljković, učenice, koja je u Kruševcu stanovala kod Kose, udate Petrović. Zlata je bila SKOJ-evka, kao i njena cimerka Mica Vasić. One su aktivno pomagale da se porodica Tajtacak prebaci u Donji Krčin. Zlata je zamolila roditelje da prime Tajtacakove i sad su njih dve bile uverene da je problem Tajtacakovih rešen. Međutim, iskrsao je novi problem. Kuća Mileta poštara nalazila se skoro u centru sela. Kada bi se Nemci iznenada pojavili u selu, Tajtacakovi su bili isuviše daleko od polja i šume kuda su mogli da pobegnu. Srećom, Nemci nikad nisu posumnjali da se u selu kriju Jevreji. Ipak, za svaki slučaj, nakon kratkog vremena prešli su Tajtacakovi u kuću Miletovog brata Svetomira Veljkovića, koja se nalazila dalje od centra, ali i ona je bila pored glavnog puta.

Nemci nisu tražili Jevreje, ali su tražili partizane i sve češće su počeli da dolaze u selo. Svi u selu su znali da su Tajtacakovi Jevreji i svi su ih čuvali i izlazili u susret koliko su mogli. Tajtacakovi su se još jednom preselili, ovog puta u kuću Vasilija-Vase Ljubisavljevića. Vasa je bio bogat, kao što je bio i njegov otac, sagradio je novu kuću, a Tajtacakove smestio u kuću svog pokojnog oca Grujice, koja se nalazila dalje od centra i puta kojim su svakodnev-no prolazili Nemci. U kući je postojao drveni pod, a kuća je bila snabdevena svim potrebnim stvarima za udobno stanovanje. Tajtacakovi su bili sami, ali su ih često posećivali Vasa i njegova žena Kadivka.

Imali su Tajtacakovi i kera, koji je bio kao član porodice. Iako su Tajtacakovi već potrošili pare koje su poneli sa sobom, ništa im nije nedostajalo. Natalija i Sofija su lepo šile, pa su uspevale i da zarade koji dinar. Učile su i devojke iz sela krojačkom zanatu. Kada bi neko prolazio pored njihove kuće, ostavio bi nešto jaja, povrća, a i poneko pile ili mesa kad se klalo u selu. David nije smeo da se udaljava od kuće, ali je i on sa sestrama povremeno odlazio u nadnicu. Selo je primilo Tajtacakove kao da su oduvek živeli s njima.

S leva na desno: Sultana, Rebeka, Natalija -Beba i čuči SofijaNemci su redovno odnosili danak iz sela. Nekad je to bilo žito, nekad stoka za klanje, a kad su naredili da se preda vuna, seljaci nisu znali šta da rade. Trebala je vuna i njima; sami su preli vunu, štrikali džempere, tkali prekrivače za krevet, a sad su odjednom morali sve da predaju okupatorima. Morali su seljaci da zadrže nešto vune i za sebe, umesto ovaca počelo je šišanje seoskih kerova. Tajtacakovi se nisu bunili kad je na red došao i njihov ljubimac.Ipak, seljaci su delili njihovu sudbinu, zajedno su bežali kad su bile nemačke racije, povremeno su Tajtacakovi morali da se sklone u susedna sela, Gornji, Srednji Krčin ili Kruševicu. Svi su znali ko su oni, krili su ih i nikad ih niko nije izdao. To što je i njihov ker bio ošišan, bilo je sitnica naspram onoga što je selo činilo za njih.

Koliko su seljani voleli Tajtacakove najbolje se videlo 1943. godine, kad je jedan železničar iz sela, sprovodnik vozova, u kafani rekao da sutradan putuje u Beograd i da će prijaviti vlastima da se Jevreji kriju u selu. Seljani su ga ubeđivali da to ne učini, da ne prijavi “naše Jevreje”, kako su često znali da kažu, a on im je odgovarao da se brine za selo, jer, ako Nemci sami otkriju da su Jevreji kod njih, celo selo će biti spaljeno. Ubeđivanje nije pomoglo, ali kad je trebalo da se popne na voz, zamolio ga je kolega, koji je trebalo da prati voz za Niš, da promene smenu, jer je on imao hitna posla u Beogradu. Tako je doušnik umesto za Beograd krenuo u Niš. Kod jednog sela u blizini Niša, voz su napali partizani, a sprovodnik vozova je poneo seosku tajnu sa sobom. Sudbina je htela da ga u njegovoj nameri zaustavi partizanski metak.

Tajtacakovi su dočekali slobodu u kući Vase i Kadivke Ljubisavljević. Uskoro su mogli da se vrate u Kruševac, nikad ne zaboravljajući one koji su im spasli živote.

(Zlata Veljković i roditelji Miroslav i Cila proglašeni su 1999. godine za Pravednike među narodima. Kosa Petrović, Krsta Novaković proglašeni su 2003. godine za Pravednike među narodima.)

Dodaj komentar

O Nama

Restoran se nalazi iznad grada na istoimenom brdu usred listopadne šume. Raspolaže zatvorenom salom sa 150 mesta i baštama koje mogu da prime i ugoste više od 300 posetilaca.

Enterijer restorana ima odvojen biznis deo i zbog toga je idealan za organizovanje seminara, prezentacija, poslovnih sastanaka.

Kontakt

Adresa

  • Restoran Bagdala
    Prvomajska bb
    Kruševac, Srbija

  • 43°34'32.0"N 21°19'08.4"E