Zoran Simović , legendarni kruševački reprezentativni fudbalski golman Čoče, rođen je u Mojkovcu, 2. novembra 1954. godine. Sa severa Crne Gore, Simovići, roditelji Vukola i Milka, sa decom Nikolom, Zoranom, Borkom i Veselinom, 1965. prelaze u Kruševac. U kamionu FAP stale su sve njihove uspomene.

- Mojkovac je u to vreme imao tek nešto više od 2.000 stanovnika, zamislite mene kada sam ugledao Spomenik kosovskim junacima ili visoku zgradu Doma sindikata u Kruševcu - priseća se Simović. - Očeva plata u ŠIK "Crvena zvezda" bila je dovoljna za kiriju. Bili smo podstanari, selili se po kućicama na periferiji grada. Kada sam doneo majci prvih 25.000 od fudbala, plakala je kao kiša. 

Bio je veliki majstor za odbrane jedanaesteraca, a isticao se i čestim, ponekad i nepotrebnim istrčavanjima sa gol-linije.

Profesionalnu igračku karijeru započeo je u Napretku. Sve je krenulo u dobrom pravcu kada je supertalentovanog atletu primetio tadašnji FK Obilićevo (današnji Trayal), a potom i veći Napredak. Na treninge je, međutim, Simović dugo krišom išao. Strogi roditelji insistirali su da se uči škola. Pristali su kada je postalo jasno da im pred očima stasava jedan od najdarovitijih čuvara mreže na našim prostorima.

- Otac nije znao ni pravila u fudbalu, ali je počeo da "iskrsava" na tribinama: prvo sam ga primetio u Skoplju, pa čujem njegov zvižduk u Tuzli - priseća se poznati golman. - A majka, mučenica, nije smela da me gleda. Samo bi bežala u drugu sobu i kada se sve završi, provirila bi glavom i upitala u strahu: - Jel' mu ništa ne fali, da se nije povredio? Bile su to zlatne godine kruševačkog fudbala. Vodio nas je sjajan trener, Toma Kaloperović, kostur tima su činili igrači ponikli u Napretku, deca kluba, grada, sa strane su nas pojačali samo Panić i Tupajić. Šteta, da se nismo rasturili i da nisu vraćani neki dugovi, mogli smo da se borimo i za titulu prvaka. Problemi su nastali kada smo tražili ono što nam pripada, ništa van zakona, čelnici kluba su se oglušili o naše zahteve i ekipa je "nestala".

Sudbonosne 1980. godine prešao u redove splitskog Hajduka. Odlične igre u belom dresu dovele su ga i do reprezentacije Jugoslavije. Simović je za reprezentaciju zabeležio 10 nastupa, uključujući i meč kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1984. protiv Bugarske na Poljudu. Jugoslavija se plasirala na završni turnir u Francuskoj na kome se nije baš istakla, ali je Simovićeve igre zapazio tadašnji trener turskog Galatasaraja, Nemac Jup Derval, na čije je insistiranje Simović prešao na obale Bosfora.

U najvećem turskom klubu Simović je ostao sve do 1990. godine, kada je objavio da se povlači iz fudbala. Nakon glamurozne karijere odlučio se da je najbolje da se vrati u okrilje Rasinske doline: - Po dolasku iz Istanbula, kada sam završio karijeru, pitali su me prijatelji zašto ne dođem u Beograd da živim. Dosta mi je metropola, u prevelikom Istanbulu sam živeo šest godina, odrastao sam u mirnim gradovima i u takvom sam hteo da se nastanim.

U jednoj anketi svrstan je na 12. mesto liste najboljih stranaca turskog fudbala svih vremena i među šest najboljih golmana turske lige.